Зашто Европа мора да прихвати избеглице

Постоји упадљива разлика између наслеђа Европе у пружању заштите жртвама прошлих сукоба и третмана тражилаца азила који стижу на њене обале данас.

Моја лична прича укључује преживљавање нацистичке окупације и бекство од комунизма 1947. у Мађарској, када сам побегао у Eнглеску, где сам се осећао добродошлим. Добио сам прилику да започнем нови живот. И према мени су се односили са поштовањем и љубазношћу, за коју сам захвалан.

Ја сам био један од милиона у Европи који су побегли из својих домова после Другог светског рата. Након те хуманитарне кризе, Европа је усвојила Конвенцију о статусу избеглица 1951. Ова политика је постала њена морална и оперативна окосница наредних деценија, а тестирана је убрзо након што је усвојена, када је више од 200.000 људи побегло из Мађарске након совјетске инвазије 1956. године. Исто се десило деценију касније, након напада совјетских трупа на Чехословачку 1968. Током грађанског рата у Југославији 1990ih, скоро четири милиона људи је расељено. Сваки пут, европске државе су помагале.

Данас, жртве које беже од грађанског рата у Сирији и бруталне репресије у земљама као што је Еритреја не добијају исту пажњу. Европска унија је замишљена као инструмент солидарности и сарадње. Патње тражилаза азила данас откривају урушавање вредносног система. Неуспехом у помагању избеглицама, ова политичка унија за коју сам веровао да је отелотворење отвореног друштва пропада пред нашим очима.

Недостатак јединствене европске политике према азилу и миграцијама је омогућио државама чланицама да делују себично и неодговорно. Пограничне земље попут Грчке и Италије занемарују обавезу да обезбеде адекватан пријем и обраду тражилаца азила, док други, попут Мађарске, затварају своје границе да не би пропустилi оне којима је потребна помоћ.

Хаос који је створио овај недостатак координације је учинио да прилив избеглица изгледа као нерешив проблем. То је изазвало панику и окретање јавног мњења против избеглица-толико да ризикујемо да заборавимо да су избеглице жртве. ЕУ мора да прихвати одговорност за политичку кризу изазвану недостатком заједничке политике и визије.

Садашњи мозаик 28 одвојених система азила не функционише-производи неконзистентне резултате у одређивању ко је квалификован за азил, а ко не. Да би се одговорило на кризу, Европи је потребан фер и свеобухватан план. Време је да ЕУ врати великодушан, колективни дух на ком је основана, који одражава европске вредности утврђене пре више од пола века.